Породични човек

Томислав Николић је један од ретких политичара који има имиџ истински породичног човека, али и који се увек трудио да породицу држи што даље од очију јавности, новинара и телевизијских камера. Тврди да му је породица увек била ослонац у животу и додаје да је то оно најваж није. “Да нема њих, овим послом се не бих ни бавио”, прича председничкли кандидат Српске радикалне странке Томислав Николић. Они који га познају описују га као тихог и ненаметљивог човека, вредног и поштеног, узорног домаћина, доброг супруга, оца, брижног деду, комшију који је увек спреман да притекне у помоћ.

Ожењен је Драгицом, својом љубављу из младости. У мају идуће године прославиће 33 године брака. Има два сина – старијег Радомира и млађег Бранислава, снахе Милицу и Милену, унуку Ленку и унуке Димитрија и Војина. Стицајем трагичних околности, у младости је изгубио мајку и брата, а касније и оца. О томе никада не прича. Породицу Николић затичемо на окупу у породичној кући, у родном селу Томислављевог оца, Бајчетини код Крагујевца.

Срећни што су ухватили мало слободног времена да буду заједно, дочекују нас речима да код њих у породици увек влада ведро и добро расположење. Разговор прекида најстарији унук Димитрије који свим срцем подржава дедину председничку кандидатуру вичући, “Ко шиша Бориса и Чеду, гласајте за мог деду”. Ленка и Војин су још увек бебе и за сада подршку деди дају једино осмехом. Поносни деда узима их у наручје и узвраћа осмех.

Породица је Томин најснажнији ослонац

Породица Николић оставља утисак типичне српске породице, којој је најважније да буде на окупу и да их здравље добро служи. Бранислав каже да су брат и он васпитани тако да су један другом најпречи. “Ми као породица бринемо једни о другима. Томе нас је научио отац који је као млад остао без својих најближих”. Стиче се утисак да су породични односи изграђени истовремено и на патријархалним али и на модерним принципима.

“Имамо отворену комуникацију у којој свако има право да износи своје ставове. Разговарао сам о томе са Александром Вучићем који ми је то потврдио. Дакле, Томи свако може да каже да је направио неку грешку и да са њим то И расправи. Избегавам да га хвалим, сматрам да то није потребно, али имам обичај да му скренем пажњу на нешто што није ваљало. замерим му понекад што некоме у ТВ дуелу није одбрусио, док мајка зна да му замери што се није насмејао или што је правио гримасе док га је камера снимала”, прича Радомир док посматра тату како се игра са унуцима.

Уједно констатује да је тек кроз Томин и Димитријев однос могао да схвати лепоту односа деде и унука. Тома је своју улогу деде схватио врло озбиљно, констатују присутни и додају да нема срећнијег деде од њега. Драгица се надовезује на причу и додаје да су они једна заиста сложна породица. “Ситне чарке су присутне као и у свакој другој породици, али свесни да су то баналности, брзо отклањамо све несугласице. Нема никаквог дурења и злопамћења између Томе и мене и између наших синова и снаха”.

У породици је Тома ауторитет, али су сви једногласни у оцени да је тај ауторитет својим понашањем и заслужио. Драгица, Радомир и Бранислав истичу да је за њих увек имао добар савет, али и да је спреман да добар савет прихвати. “Наши синови се и дан-данас труде да иду стопама којима је газио њихов отац. И њима је породица најважнија. Тома сваки слободан тренутак користи да отрчи у очево родно село и осети блискост са својим оцем”, прича Драгица.

И она је, као и деца, увек имала безусловну подршку свог супруга. “Веома ми је тешко пало што сам остала без посла. Међутим, убрзо сам схватила да је нашим синовима потребан родитељ који ће све време бити уз њих и потпуно сам се посветила њиховом одгајању. И данас смо обоје врло поносни на своју децу и са уживањем и поносом можемо да их представимо и онима који нас не познају. Ја, иначе, и сликам и правим мозаике. Од Томе добијам безусловну подршку. Он ми даје сугестије и савете, али и отворено каже када му се нешто не свиђа”.

Остао је скроман

Описујући свог оца као скромног и честитог човека, Радомир се присећа онога што је рекао својој баби пред женидбу.“Бако, ја се само бојим да нећу успети сина да васпитам као што је мој отац успео да васпита мене. Имам дивног оца. Имао је тежак живот. Знам колико се мучио и док сам ја одрастао.

Међутим, то уопште није оставило трага на њему. Ни политика га није променила. Остао је то исти онај Тома каквог га његова родбина, пријатељи, и комшије знају. Ценим то што је остао скроман. Када крене у село, ми га и дан-данас опомињемо да обуче неку пристојнију гардеробу а не ону у којој ће на селу да ради. Не размишља да до села треба стићи, да може да му пукне гума, па да ће морати да изађе из кола и да је ипак важно какав ће утисак оставити.

Остао је потпуно нормалан и обичан човек какав је увек и био. Волео бих када бих у својој породици представљао оно што мој отац представља у нашој”. Радомир објашњава да се у породици није много тога променило откада је Тома почео да се бави политиком, осим што више одсуствује од куће. Међутим, навикли су се на ту чињеницу. Зато се труде да сваки слободан тренутак проведу заједно и што боље га искористе.

Викендом, када Томислав Николић тренутке одмора од политике проводи у Бајчетини, у кући је гужва. Пошто је читава породица позната по дружењу, одмах се у њу сјате и пријатељи, и комшије и рођаци. Тада се на трпези нађу гљиве које скупљају супружници Николић и ракија из Томиног подрума за печење.

Ускоро ће, хвали се Тома, његови пријатељи неограничено моћи да уживају и у домаћим воћним соковима које је он произвео. “Тома са комшијама има добар однос. Третира их као браћу. Њих четворица су почела да праве кућу на једној ливади и од тада су нераздвојни”, прича Драгица и истиче да Тома није дозволио да га политика промени. “Какав је пред камерама такав је и у кући. Све што има да каже, он изговори истог тренутка, свидело се то некоме или не. Поседује благост у гласу, али и оштрину када затреба. Тома безусловно инсистира на поштењу. Безброј пута је причао деци да када почну да раде морају и да пазе да их неко не уведе у незаконите радње. Када би му се учинило да нешто нису добро урадили, он их је позивао и говорио им: Када хоћете нешто да скривите, размислите прво да ли можете да отрпите неку батину од оца. Какви сте то људи када радите нешто за шта знате да бисте могли да будете кажњени? Та карактерна црта која га стално тера да инситира на поштењу не само у породици, већ и на послу, одувек ме имресионира”.

На наше питање како успевају да одрже породични склад, Драгица објашњава да то подразумева уступке на које су она и синови спремни. “Од првог тренутка сам знала да уколико жели да постигне успех, мора да буде потпуно посвећен том послу. Много тога се дешавало у ових протеклих седамнаест година што је захтевало реакцију. То сам морала да урадим ја пошто супруг тог дана не би био код куће.

Договорили бисмо се, а онда сам ја наше заједничке одлуке спроводила у дело”. Тома за себе каже да је сам свој кућни мајстор. Обавља све ситне поправке по кући, од воде до струје. Признаје да је недавно отрпео критику зато што није решио проблем са цурењем славине у кухињи стар два месеца, али да је одмах након интервенције супруге, квар био отклоњен. Раније је, надовезује се Драгица, усисавање било његов посао, а сада нема времена, али то му не замера. Зна, како каже, да је, кад год има времана, спреман да јој помогне. Најважније лекције које су синови научили од тате су честитост и правичност. Кажу да је њиховом тати правда, уз честитост и поштење, на првом месту. “Научио нас је да се све што чинимо у животу, враћа истом мером. Без обзира да ли је то што чинимо добро или лоше. Тако гледамо на живот и трудимо се да чинимо људима добро. Тата тако посматра ствари и у политици, трудећи се да Србији пре свега буде добро”, истиче Бранислав. Радомир додаје да су васпитавани тако да се за све у животу изборе сами и да не очекују туђу помоћ.

Посао Томислава Николића носи извесну дозу ризика, али ни он ни његова породица томе не придају неку посебну важност. “Ни он ни ми немамо потребу ни за каквим обезбеђењем. Тата нема чак ни возача. Нема због чега да страхује. Поштен је и народ то види. Свој положај и утицај никада није злоупотребио”, каже Бранислав.

Није дозволио да га сломе

На наше питање да ли је породица некада испаштала због Томиног посла, Бранислав каже да је било и таквих тренутака. “Мајка је остала без посла. Мом брату су у економској школи професори који су тада били за Депос често знали читав час да држе политичку наставу. Говорили су му да код његовог оца не ваља ово – не ваља оно. Али ми смо то истрпели. Најтеже је било када је два месеца био у затвору у Гњилану. За мене као дете то је представљало прави шок. Сва моја дотадашња сазнања да у затвор иду само непоштени људи, пала су у воду. Тада сам први пут схватио да у затвор могу да оду и поштени ако је неко из власти тако одлучио. И да то нема много везе са поштењем. Али када сам први пут обишао оца и видео са каквим ниподаштавањем издржава казну и да не намерава да одустане од својих политичких циљева, схватио сам да је све добро и да не могу да га сломе”.

Напуштамо кућу породице Николић са јасним утиском да је породица председничком кандидату Српске радикалне странке његов највећи навијач, али уједно и највећи критичар. Укратко, за Томислава Николића породица је најснажнији животни ослонац.

Увек истрајан на свом путу

“Мој отац је читавог живота напорно радио. Успех на послу је остваривао упорношћу и истрајношћу. Тако је било и када се бавио грађевином и када је почео да се бави политиком. Зашавши у политичке воде у којима су већ били афирмисани политичари, професори универзитета, новинари, филозофи, адвокати, из дана у дан, својом посвећеношћ у послу усавршавао се и не само да их је стизао, већ и престизао. Данас је далеко испред њих. Било ког посла да се прихвати мој отац даје целог себе, што увек резултира успехом. Тако ће бити и када постане председник Србије”, истиче Радомир.

Не злоупотребљава функције

Радомир прича да Тома никада није злоупотребио ниједну своју функцију. Најбоље то илуструје чињеница да је током НАТО агресије баш Радомир био у војсци, иако је Тома у то време обављао функцију потпредседника Савезне владе. “Многи његови пријатељи тада су мислили и говорили да он не брине о свом детету пошто га је пустио да оде у рат. Међутим, одлука је била моја, сам сам се пријавио, и он иако је могао, није желео да ме у њој спречи. Само је рекао: – У реду, да знаш не могу да ти правим испраћај, није време за славље.

Србија ће бити бомбардована, у то сам сигуран. Чувај се колико можеш. Од 22. марта до јула провео сам у шуми. Иако сам оболео од бронхитиса који је напредовао и претворио се у астму и два месеца провео у болници, ништа ми није замерио. Било му је страшно тешко, али је уједно био веома поносан што сам то урадио”.