IAKO je tek u 38-oj godini zivota odlucio da udje u politicke vode, u kojima "pliva" poslednjih osam godina, Tomislav Nikolic uspeo je da postane ubedljivo najjaci "drugi covek" u srpskoj politici. Time je, ne samo demantovao pravilo da kod nas politicari brzo stare a sporo odrastaju, vec i tvrdnje da sve srspke stranke imaju samo lidera i nikog vise. Ocigledno da ovom visokom i elegantnom Sumadincu, kome su politicki protivnici nadenuli pakosni nadimak Grobar, nisu smetali cak ni "lik i delo" jednog takvog partijskog sefa kao sto je Vojislav Seselj da izadje iz njegove senke i postane politicar sa kojim ne morate da se slazete, ali koga uvazavate.
Da li zato sto je, kao svaki lojalan clan SRS-a, ozbiljno shvatio "veliku misao" svog stranackog lidera da je "politika nauka", ili sto je, kako voli sam da kaze, genetski opredeljen radikal, tek Nikolic je za relativno kratko vreme, uspeo da od politickog anonimusa postane potpredsednik Vlade Srbije. Doduse, takozvane Vlade "nacionalnog jedinstva", koju, pored radikala, cine socijalisti i komunisti, inace najveci neprijatelji Nikolicevi, zbog kojih je i usao u politiku. Da bi ih skinuo sa vlasti, kako je vazda pred mikrofonima ponavljao "najduzi jezik" u Narodnoj skupstini Srbije, ponoseci se cinjenicom da niko njegov nikada nije bio komunista.
Gradjevinac, pesnik, politicar
"Sve do 19. januara 1990. godine bezao sam od politike. Na vlasti su bili komunisti, a sa njima nisam voleo da se druzim. Nesto zbog toga sto su svi moji preci bili radikali, a nesto i zato sto je to bilo drustvo za sebe, anacionalno. Drustvo koje je svima preporucivalo siromastvo i odricanje, a za sebe odvajalo bogatstvo koje je nemilice trosilo."
To je bio prelomni trenutak u kome je Nikolic, rodjen 1952. godine u Kragujevc, odlucio da se bavi politikom. A do tada, Kragujevcani su znali Tomu kao tihog i nenametljivog komsiju ili kolegu, uzornog supruga i oca, prijatnog sagovornika, vazda uredno i lepo obucenog coveka, sa blagim izrazom tuge na licu. Pre je licio na pesnika nego na odvaznog politicara "bez dlake na jeziku", kakav ce se kasnije pokazati.
Doduse, mnogi Kragujevcani su znali da tuga potice iz ranih Nikolicevic godina, kada je mlad ostao bez roditelja, ali, spletom tragicnih okolnosti, i bez brata koji je bio stariji od njega. Znali su, isto tako, da je Toma pisao pesme, da se bavio atletikom, da je svirao gitaru i pevao (i sada mrzi "narodnjake" i slusa Bitlse, Stounse, Janga, Hedriksa), obavezno jednom u sest meseci citao "Tihi Don" i Cosica, da voli istoriju...
Po nagovoru oca Radomira, "Zastavinog" puskara, Toma je zavrsio tehnicku skolu, gradjevinski smer, a potom upisao Pravni fakultet, koji je napustio nakon oceve smrti. Kao gradjevinac, gradio je pruge, puteve i tunele sirom stare Jugoslavije, pa cak i beogradski podzemni cvor, za koji je Milosevic tvrdio da ga je zavrsio za nekoliko meseci, a Nikolic da ga je napustio jos 1977. godine. Godinu dana kasnije, kada mu je dojadilo cergarenje, vratio se u Kragujevac, gde se zaposlio u "22. decembru", u kome je vodio investicije i odrzavanje. Iste godine kada je resio da se okusa i kao politicar, promenio je firmu i zaposlio se kao tehnicki rukovodilac u JKP "Gradska groblja", zbog cega je kasnije dobio nadimak "Toma grobar".
Kada je u Komunalnom preduzecu "ukinuo preprodaju grobova", okrenuo se, najpre, Veljku Guberini i Narodnoj radikalnoj stranci, u kojoj je samo posle osam meseci izabran za potpredsednika, a 23. februara 1991. godine tadasnjem "cetniku" dr Vojislavu Seselju. Od tada pocinje politicki uspon Tomislava Nikolica, "vecitog begunca iz Beograda", koji je na promociji Narodne radikalne stranke u Kragujevcu, jula devedesete, zahtevao ukidanje radnog mesta "putujuci politicar".
Inicijator, dobrovoljac, poslanik
"Bilo kog posla da se prihvatim, ja radim potpuno", rekao je jednom Nikolic. Zbog toga je, valjda, i odlucio, posle poraza radikala Veljka Guberine na izborima devedesete, da napise pismo Seselju (koga nije licno poznavao), tada predsedniku Srpskog cetnickog pokreta, i predlozi mu ujedinjenje svih nacionalnih stranaka u jednu - radikalnu. Naravno, Nikolic je lukavo smisljenim scenarijom nadmudrio tadasnju lokalnu vlast i doveo Seselja u Kragujevac, gde je "rodjena" danasnja Srpska radikalna stranka, u kojoj je "crveni Vojvoda" postao njen lider, a Toma drugi covek, odnosno potpredsednik.
Pokazalo se da politicka "spajalica" ove dvojice "patriota i srpskih nacionalista", koji su se zalagali "da svi Srbi zive u Srbiji, cija ce zapadna granica biti Karlobag, Ogulin, Karlovac i Virovitica", "pije vodu", jer je Nikolic, na majskim izborima, postao savezni poslanik u Vecu gradjana. Posle decembarskih izbora 1992. godine, uporni i govorljivi poslanik iz Kragujevca presao je iz saveznog u republicki parlament.
"Tada sam prvi put bio u politickoj dilemi. Pitao sam se da li zaista zelim da nesto stvorim u politici ili zelim da budem poslanik koji ce uvek da bude uz Vojislava Seselja, da slusa sta on govori i da, eventualno, sam nesto kaze. Onda sam resio da se odvojim od Seselja, tako da u republickoj Skupstini zastupam stavove stranke, ali da tu nemam njegov patronat, njegov nadzor, niti bilo kakvu pomoc."
U medjuvremenu, pre nego sto je postao sef poslanicke grupe SRS i poslanik sa najvise javnih opomena zbog "verbalnog delikta", Nikolic je, zajedno sa kragujevackim dobrovoljcima ("koji sebe ponosno zovu cetnici"), pod komandom Srecka Radovanovica, proveo cetiri meseca na ratistima Slavonije. Tamo su, objasnjavao je tadasnji borac, uz pomoc radikala i vojvode Seselja, "imenu cetnika vratili stari, predratni, sjaj". Zbog toga sto je u borbama u Slavoniji "ispoljio veliku hrabrost i junastvo" i "licnim primerom pokazao kako se brani srpstvo", predsednik Centralne otadzbinske uprave Srpskog cetnickog pokreta V. Seselj ga je, maja devedeset trece, proglasio srpskim cetnickim vojvodom.
Vuk u macjoj kozi
Kada se Tomislav Nikolic pojavio u republickom parlamentu, cinilo se da je "kao stvoren" za njega, jer je skupstinsku govornicu znao da iskoristi, ne samo za licnu i stranacku promociju, vec i da pokaze kako je postao jednan od najboljih politickih frontmena koje je Kragujevac "dao". Zahvaljujuci TV prenosima, Toma je jedno vreme postao prava medijska zvezda, zbog toga sto je u verbalnim duelima i replikama prosto "rasturao" stranacke neistomisljenike, a pogotovo socijaliste. Ostace upamcena recenica Radmila Bogdanovica, upucena Danilu Z. Markovicu: "E, moj Daco, ukopa nas ovaj grobar!"
"Ja se trudim da protivnika razoruzam blagoscu u govoru, a ostrinom u nastupu", tumacio je Nikolic sam sebe, predstavljajuci se, za razliku od Seselja, kao smiren i ozbiljan, uporan i vazda pripremljen orator. Koristio je verbalne sukobe za dokazivanje i, pri tom, nije ponekad mogao izbeci boljku zvanu "seseljizam". Da njegovo patrijarhalno vaspitanje ima uticaja videlo se i po tome sto je Nikolic znao da se izini kad pretera. Licno je to ovako objasnjavao: "Kada te pritisnu, ako pokazes da si slab i plasljiv, oni ce nacisto da te uniste. Ako im se odupires, onda ponekad, u zelji da pokazes da se nisi uplasio, odupres se na nacin koji ti mozda nije svojstven, koji ne lici na tebe. A jedna poslovica kaze: Kada si medju vukovima - urlaj! Ako pocnes da mauces ili da se oglasavas na neki drugi nacin, nadrljao si."
Verovatno je bio "vuk" kada je, najavom "razvoda braka", sokirao socijaliste dugackom i ubitacnom tiradom protiv Sainoviceve vlade. Nikolic je bio "izabran" za to, cime je Seselju dokazao da je veran i lojalan radikal, zbog cega je, jedno vreme, bio i predsednik Srpske Vlade u senci. Ali je zato izgledao drugacije, reklo bi se sasvim smireno, kada je izlazio iz gnjilanskog zatvora, gde je, zajedno sa Vojom, proveo dva meseca. Vreme koje je proveo iz resetaka bilo je dovoljno da Nikolicu postane jasno "da vise nista ne moze da utice na to da socijalisti od mene traze da ostavim ovaj posao".
Zajedno sa "mrskim neprijateljima"
Naravno, nije se manuo politike. Ostao je veran i Seselju, svom uzoru medju politicarima, a i radikalima, ciji je jedini odbornik u kragujevackoj Skupstini, u kojoj, zbog stranacke i angazovanosti u Zemunu, retko "gostuje". To, medjutim, ne znaci da Toma ne dolazi u rodni grad, gde je u Sumaricama sagradio porodicnu kucu, u kojoj zivi sa suprugom i dvojicom sinova, takodje radikala. Mnogi Kragujevcani ga vidjaju subotom i nedeljom u gradu, a vernici u manastiru u Divostinu.
Oni koji poznaju Tomislava Nikolica ako mu i tolerisu sto je Seseljev radikal, ne mogu da mu oproste sto je na vlast dosao uz kolaboraciju sa socijalistima i komunistima. Pogotovo sto pamte sta je sve o njima govorio i kako ih je nazivao. Isto kao sto pamte sta je odgovorio Olji Beckovic, kada ga je jednom pitala da li je lakse biti opozicija ili vlast u Srbiji.
"Zavisi sta ocekujete od zivota. Ako zelite da lagodno prozivite i da imate svega u izobilju, da mozete da obavljate najprljavije i najsumljivije poslove, onda je idealno biti vlast. Ali jednog dana kada se sve ovo bude sumiralo, onda ce svako od nas biti ponosan na to sto je bio u opoziciji. Neko manje, neko vise", rekao je, pre cetiri godine, Nikolic u emisiji Studija B "Utisak nedelje".
Nezavisna Svetlost, broj 132
